U Suvačarskoj ulici u Kikindi, stanuje Milan Vikalo. Na prvi pogled, on je vitalni devedesetogodišnjak koji uživa u partiji šaha i stihovima koje sam zapisuje. Ipak, njegove oči čuvaju sliku jednog grma, majčinog dlana na ustima i vojničkih čizama koje su prekinule njegovo detinjstvo. Kada je imao samo šest godina, Milan je osetio svu surovost rata. Ustaše su ga otrgle od ranjene majke i odvele u logor Jasenovac. Kao dete, nije razumeo mrak koji ga je okružio, a slobodu mu je, poput filmskog obrta, doneo otac koji je uspeo da pronađe svoju porodicu u ratnom vihoru i izvede ih na svetlost. Nakon decenija provedenih u radu i stvaranju porodice, Milan se 2018. vratio u Kikindu. NJegova želja nije bila materijalna, već ljudska – želeo je da upozna gradonačelnika, ne kao političara, već kao čoveka kojem može da poveri svoju priču i svoju poeziju.
‘’Ovaj susret je mnogo više od protokola, jer su priče poput Milanove deo našeg kolektivnog pamćenja i opomena za budućnost. Važno je da se ovakve sudbine čuju daleko, jer svi koji su preživeli takve golgote imaju neprocenjivu poruku za buduće generacije – da se istorija ne sme zaboraviti, ali da se iz nje mora izaći uzdignute glave“, istakao je gradonačelnik.
Iako nosi duboke ožiljke, gospodin Vikalo nije dozvolio da ga prošlost ogorči. NJegova svakodnevica ispunjena je intelektualnim radom i kreativnošću. On je živi dokaz da istorija nije samo suva rečenica u udžbeniku, već pulsirajući život koji nas uči da je snaga ljudskog duha nesalomiva.
''Hteo sam da upoznam prvog čoveka grada jer i u ovim godinama pišem o državi i ljudima koji je vode. Sećam se kako me je majka krila u grmu, držeći mi ruku na ustima da ne zaplačem dok su pucali na nas, ali život me je vodio dalje – kroz školovanje, porodicu i rad, sve do današnjih pesama inspirisanih zavičajem koje su moj način da se odužim životu.“
Poseta u Suvačarskoj ulici završena je onako kako je i počela – toplim stiskom ruke dvojice ljudi različitih generacija, spojenih istom misijom: da se istina čuva, a čovečnost neguje.
