У Сувачарској улици у Кикинди, станује Милан Викало. На први поглед, он је витални деведесетогодишњак који ужива у партији шаха и стиховима које сам записује. Ипак, његове очи чувају слику једног грма, мајчиног длана на устима и војничких чизама које су прекинуле његово детињство. Када је имао само шест година, Милан је осетио сву суровост рата. Усташе су га отргле од рањене мајке и одвеле у логор Јасеновац. Као дете, није разумео мрак који га је окружио, а слободу му је, попут филмског обрта, донео отац који је успео да пронађе своју породицу у ратном вихору и изведе их на светлост. Након деценија проведених у раду и стварању породице, Милан се 2018. вратио у Кикинду. Његова жеља није била материјална, већ људска – желео је да упозна градоначелника, не као политичара, већ као човека којем може да повери своју причу и своју поезију.
‘’Овај сусрет је много више од протокола, јер су приче попут Миланове део нашег колективног памћења и опомена за будућност. Важно је да се овакве судбине чују далеко, јер сви који су преживели такве голготе имају непроцењиву поруку за будуће генерације – да се историја не сме заборавити, али да се из ње мора изаћи уздигнуте главе“, истакао је градоначелник.
Иако носи дубоке ожиљке, господин Викало није дозволио да га прошлост огорчи. Његова свакодневица испуњена је интелектуалним радом и креативношћу. Он је живи доказ да историја није само сува реченица у уџбенику, већ пулсирајући живот који нас учи да је снага људског духа несаломива.
''Хтео сам да упознам првог човека града јер и у овим годинама пишем о држави и људима који је воде. Сећам се како ме је мајка крила у грму, држећи ми руку на устима да не заплачем док су пуцали на нас, али живот ме је водио даље – кроз школовање, породицу и рад, све до данашњих песама инспирисаних завичајем које су мој начин да се одужим животу.“
Посета у Сувачарској улици завршена је онако како је и почела – топлим стиском руке двојице људи различитих генерација, спојених истом мисијом: да се истина чува, а човечност негује.
