Осам година је председник Општине Жомбољ у суседној Румунији, Габор Каба, трагао за сликама свој земљака Стефана Јегера (1877-1964.), сликара рођеног у овој нама најближој варошици у Румунији. Дознао је да кикиндска Народна боблиотека "Јован Поповић" поседује четири слике средњег формата овог мајстора класицистичке епохе, који је највише стварао у првој половини 20. века на овим просторима банатским. Јегер је обитавао и сликао и на једној, и на другој страни. Боравио је у Вршцу, где је 1923. године урадио велику слику техником уља на платну, на тему одбране овог града од најезде Турака, 1788. године. Слика се налази у Римокатоличкој цркви светог Герхарда.
Живео је у Ченеју, Тамишвару, Араду и свуда остављао уметничке трагове које агилни Габор Каба тражи за изложбену поставку у родној кући-музеју овог мајстора кичице. У великој соби, атељеу овог уметника, већ постоји десетак његових дела, махом уља на платну. Није на одмет знати да је споразумом из 1924. године наша држава са Румунијом успоставила садашњу границу у равном Банату. Комшијама је, како смо се договорили, припао Жомбољ, а нама село Јаша Томић.
Кикиндска локална самоуправа, која је са Жомбољем још 1982. године потписала Повељу о братимљењу, одлучила је да изађе у сустет Габору Каби.
Делегација Општине Кикинда, на челу са председником Илијом Војновићем, отишла је у петак у Румунију, на "Дане Жомбоља", светковину коју су наше комшије славиле протеклог викенда.
Како је раније договорено, дела је Каби на шестомесечну позајмицу предао Илија Војиновић, на свечаности у варошкој кући. Дуго се високим холом већнице, где дебатују парламентарци ове варошице са нешто преко 11.000 мештана, проламао аплауз, у знак одобравања и захвалности према комшијском гесту.Четири Јегерове слике, рађене техником уља на платну и шперплочи, из колекције кикиндске Народне библиотеке, красиће уметничку поставку у музеју, родној кући сликаревој.
Поред Војиновића, кикиндску делегацију чинили су и члан Општинског већа за културу и медије Милош Латиновић, директор и оснивач Интернационалног вајарског симпозијума "Тера", мр Слободан Којић, координатор покрајинског Фонда за капитална улагања за северни Банат Драган Стојановић и шефица кабинета председника Општине Јулијана Јованић.
Током петосатног боравка у Жомбољу, имали смо прилику да разгледамо прелепи парк у центру варошице, да уживамо у модерним сликама насталим ових дана на, по први пут одржаној, жомбољској сликарској колонији на којој су учествовали млади уметници из целе Румуније. Њихове слике, модерних форми и урбаних садржаја, веома се разликују од Јегерових дела. Није ни чудо, много времена је прошло. Променили су се услови живота, режими, дошли смо до нових знања. Умрежи нас и повеза "интернет", чвршће од свих ланаца и конопаца. Модерна сликарска уметност је одавно "побегла" од тема попут историјских бојева, породичних портрета, мртвих природа, сеоских дворишта, варошких тргова...
Променио се и Жомбољ. Постао је нешто светлији и чистији. Има више излога, продавница са шареним рекламама на енглеском језику. Подигнуте су нове, модерне куће, спортска хала, дечји вртић, нова школска зграда...
Ипак, нешто остаје непромењено и нама, са ове стране границе Баната, веома познато. Са разгласа испод шатри у центру варошице, где доминира споменик светом Флоријану, парају слух снажни децибели неке врсте румунског турбо-фолка. Тежак мирис тек распаљеног роштиља. Досадни просјак нас је оставио на миру тек пошто смо поменули полицију. Нема сумње, и нас и наше комшије чека још веома дуг и напоран заједнички пут.
Свакако да је у двоје лакше, па смо недавно скупа конкурисали према средствима Европске уније, намењеним прекограничној сарадњи. Ако они што одлучују о судбинама малих, одобре ове заједнички писане и потписане подухвате, што се пројектима зову, биће то на нашу, али и "ползу" драгих нам комшија. Нешто се мења. Брзо, много брже него што смо навикли. Као да је неко други требало да нам каже да морамо заједно и да тако валда боље. Дао бог, видећемо!
Најмање 100 година стари храст у парку у којем се налази жомбољска градска кућа добро памти и прошла времена. Сећа се када смо комшијама продавали "вегету", "ципи-рипи", жваке, цигарете, фармерке, а куповали делове за "ладе", "дачије", преносили кобалтне сервисе, стољњаке, јагањце, прасад. Памти и шверц бензина када је возни парк североистока Србије покретан нафтом из Плоештија. Доживеће, валда, да обилазимо једни друге, као комшија када долази комшији, без бодљикавих жица, рампи и граница.