Na regionalnom putu 112 Kikinda-Čoka, na osmom kilometru od Mokrina prema Crnoj Bari, nakon oštre krivine ulevo, lenjo se izvio most, ili ćuprija Devet grla kako još zovu ovaj ciglama i betonom građeni prelaz preko rečice, bolje rečeno, potočića – Zlatice. Zlatica, ili „Aranga“, nekada je bio moćan vodni tok. Zajedno sa Galadskom, činila je otoku Moriša, koji se u Tisu uliva kod Segedina. Nizvodno, Zlatica se s Tisom grli kod Mola i Ade.

Od polovine marta most je zatvoren za saobraćaj. Rekonstruiše ga  šabačko preduzeće „Interkop“, koje je od Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ dobilo 30 miliona dinara. Ćuprija će od 5,10 biti proširena na 7,8 metara. Gornji sloj ovog gracioznog mosta skinut je do lukova, devet grla, postavljenih jedan do drugog. Posao bi trebalo da bude okončan do polovine juna. Biće to lepši i veći most, bezbedniji za vozače i pešake. Mokrinčani i drugi meštani okolnih sela koriste za prelaz preko Arange „stari most“, koji se nalazi 100 metara nizvodno od čuvene ćuprije, u pesmi opevane i u književnim delima pominjane.

Devet grla je nekada mnogo značajniji bio. Tada je i reka koju kroti mnogo veća i tutnjala kroz svih devet grla, odnosno lukova.

Kada su Turci početkom 18. veka zauvek napustili Banat, drugoj imperiji, Austrijskoj carevini, pripala je ova oblast. Ubrzo su došli inženjeri da kanalima nemirne i ćudljive vodne tokove Banata krote.

Nema pouzdanih istorijskih podataka kada je most preko Zlatice podignut, međutim najverovatnije je to bilo početkom 19. veka. Ni tada se Zlatica nije predavala, uprkos ustavama i odvodnim kanalima. Znala je u proleće, od silnih snegova da nabrekne, huči, valja i zviždi kroz svih devet lukova, kao kakva moćna frula ili gajde optočene plavetnom hladnoćom snegova sa Karpata.

Tom prastarom trasom vodio je drum koji je spajao Banat sa srednjom Evropom. U vreme građenja mosta uspostavljena je poštanska komunikacija koja je povezivala Temišvar, Segedin i Peštu. Pored druma nalazile su se, takozvane, štacije, za odmor konja i putnika i gde je preuzimana pošta. Tu, u blizini mosta, postojala je skela na Tisi između Novog Kneževca i Srpskog Krstura, kod „žute kuće“, kako bi se iz Banata u Bačku prešlo, a potom dalje, na severozapad. Najverovatnije su „ćesarski“ graditelji podigli ćupriju Devet grla što, uz poveću dozu mašte, liči na most preko Drine kod Višegrada, opisan u čuvenom Andrićevom romanu „Na Drini ćuprija“.

Upravo zbog toga, neko je lansirao priču da je Devet grla podigao lično Mehmed paša Sokolović, kada je, prateći turskog sultana Sulejmana Veličanstvenog, sa oko 150.000 vojnika krenuo početkom maja 1529. godine na Beč. Silna turska ordija stigla je pod zidine Viene 21. septembra te godine i možda je upravo na mestu gde se Devet grla nalazi ili u blizini, prešla reku Zlaticu. Turci, međutim, nisu imali vremena da grade mostove. Na konjima, kamilama ili peške hitali su ka carskom gradu, koji ih je mamio bogatstvom i zlatom.

Željan daljeg prodora na zapad, Sulejman Veličanstveni je bio na prestolu Otomanske imperije baš u njenom zenitu.

Opkolili su Beč i bezuspešno ga bombardovali. Zidine grada izdržale su topovsku đulad, jer je teška turska artiljerija sa najtežim topovima ostala zaglavljena negde u blatu tog kišovitog i hladnog leta, pre nego što je i stigla do carskog grada Habzburgovaca. Nije Turcima potpuno uspelo da kroz tunel dopru do zidina grada i postave barut, kako bi srušili zid, što je bio jedan od vidova taktike vođenja tadašnjih ratova. Doduše, izazvali su eksploziju i načinili prolaz na gradskom bedemu, ali nedovoljno širok za prodor i behu u krvavom napadu odbijeni. Beč je branilo i 17.000 plaćenika, mahom iz Španije, bahatih i nadmenih lanskaneta, koji su učinili juriš iz grada i uneli nemir među Turcima. Velike kiše i hladno vreme oslabili su moral turske vojske. Početkom oktobra pao je i veliki sneg i 14. oktobra su se Turci povukli, što je objavljeno zvonima na katedrali Svetog Stefana, najvećoj u Vieni.

Beč i Bečlije tada su se spasili Osmanlija, ali su bili na velikom ispitu i 1683. godine. Vojska vezira Kara Mustafe paše brojala je čak 300.000 vojnika i prošla je možda, kao i prethodna, ovim krajevima. Ali ni Kara Mustafa nije imao vremena da gradi mostove. Carska Viena odbranila se i od ove napasti, zahvaljujući dobrom utvrđenju i odličnoj komandi vođe odbrane grada, grofa Ernsta fon Štarhemberga. U pravi čas pristigla je i pomoć u vidu 70.000 vojnika koje je poslao kralj Poljske, Jan Treći Sobijeski. Uzvrpoljile su se i zabrinule tada sve evropske kraljevske i carske dinastije, plašeći se Alahovih ratnika sa istoka i njihovog polumeseca.

Srećom po njih, zla kob nastavila je da prati Turke, koji su uskoro izgubili i bitku kod Sente, vođenu 1697. godine. Uskoro je, dve godine kasnije, sklopljen Karlovački mir i Osmanlije su nedugo potom prepustile Vojvodinu i Banat drugoj vojnoj sili i stigosmo ponovo na početak priče o Devet grla.

Mokrin jer bio samo jedna od mnogobrojnih „štacija“ na carskom drumu prema srednjoj i zapadnoj Evropi. Verovatno su putnici- namernici pili mokrinsko vino i prelazili potom most Devet grla, dok su točkovi kočija kloparali lukovima ispod kojih je tekla Zlatica.

Kažu za Zlaticu da je dobila ime po zlatnom grumenju i pesku koje je voda nanosila. Moguće je svašta, ali je zlatno grumenje, ako ga je i bilo, odavno oteklo u Tisu i Dunav, a rečica se jedva probija kroz trsku i šaš.

Mora da je to nekada moćna vodurina bila, gde su se noću o letnjim mesecima, kako pripovedaju stari maštari, sakupljale vile i kupale se dok im je kroz kosu prolazio zlatni pesak iz reke.

Kažu da je jedan mladić nabasao jedne noći o punom julskom mesecu na vilinsko kolo na ovoj vodi kod mosta Devet grla. Ko zna šta se tamo desilo. Mladićevo telo našli su ubrzo, zaglavljeno na jednom od grla. U jednoj šaci držao je pramen svetle kose, a među prstima druge svetlucao je zlatni pesak.

Po svoj prilici, to je samo priča proizašla iz mašte dokonjaka. Kao, uostalom, drekavci i sanćame, vodeni duhovi i druge nemani iz vode i oko vode, kojim su majke plašile nemirnu dečurliju.

Uskoro je Zlatica bila zauzdana. Moćne parne mašine crpile su vodu iz okolnih kanala i prebacivale je u reku, ili obrnuto. Vremenom nivo podzemnih voda je snižen, te je leti atar Mokrina i okolnih sela gotovo suv i pre podseća na stepu. Ni traga od velikih voda i močvara, kakvim je ceo Banat bio izbrazdan, pa su se za prevoz koristile šajke, a mnogo manje kočije. Pumpa na paru radila je od 1891. do 1970. a onda su kotlovi stali. Stigla je elektrika i njenim dolaskom nestao je deo tog bajkovitog i tajanstvenog sveta, koji živi još samo u sećanjima najstarijih i u mašti pisaca i ostalih vetrogonja i sanjara.