Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti "Tera", jedinstven u svetu, utemenjen je 1982. godine. Osnovao ga je mr, Slobodan Kojić, vajar. Od tada se održava svake godine, tokom jula, u objektu stare industrijske arhitekture u okviru Industrije građevinskog materijala "Toza Marković", na, takozvanom, "pogonu dva".

Na "Teri" je učestvovala svetska vajarska elita. Kroz umetnički atelje prodefilovala su 373 vajara, od kojih su dve trećine profesori na umetničkim akademijama širom sveta.

U "Terinom" fundusu nalazi se oko 1.000 skulptura, uglavnom velikog formata. Određeni broj nalazi se na prostoru stare ciglane, u zgradu Skupštine opštine, na gradskom trgu, u Narodnom muzeju u Kikindi, u Beogradu, Veneciji, Firenci...

Na pitanje da  li je pretpostavio, na početku, da će simpozijum postati ono što je sada, mr Kojić kaže:

- U nekim segmentima sam znao i onda šta to znači. Znali smo da je jedinstven u svetu, da takvih manifestacija nema. Bio sam odmah uveren da će biti veoma zanimljiva pojava i za svetsku skulpturu. Naravno, nisam mogao ni da sanjam da će, u međuvremenu, doći do rata, da ćemo biti zaustavljeni i da će biti teško, kada je u pitanju prezentacija onog što je "Tera" i onog što je na "Teri" nastalo. U izvesnom smislu, razočaran sam. Pre svega u kikindsku Opštinu, gde gradski čelnici za sve ove godine ne vide kakvo je "Tera" blago. To nije samo jedinstveni fundus skulptura velikog formata u pečenoj glini, kojeg nemaju ni najrazvijenije države. "Tera" je, u potencijalu, velika razvojna šansa Kikinde, čitave opštine, naša ekonomska prilika. Razmišljamo da startujemo i sa, takozvanim, kursevima "Tera". Poznato je da mnogi bolje stojeći penzioneri u svetu vole da se bave likovnom umetnosti. Sve bi to povezali sa turističkim organizacijama i obogatili turističku ponudu opštine. "Tera" će da krene i sa proizvodnjom. Nosimo se mišlju da osnujemo dizajn studio, jer sarađujemo sa najpoznatijim svetskim umetnicima. Svako od umetnika dozvoliće da se neko njegovo delo umnoži. Obučili bi one Kikinđane koji to žele, kako bi u malim radionicama, u malim pećima, pekli i stvarali replike. Uz kredit od 1.500 do 2.000 evra, odnosno novac uložen u opremu, mogli bi da počnu da sarađuju sa "Terom". Ideja je da se male nus prostorije u mnogim domovima u Kikindi pretvore u male radionice. To bi bila lepa dopuna mnogih kućnih budžeta. Proizvodna tehnologija je veoma prosta. Svako može da radi. Glina bi se utiskivala u gotove kalupe, sušenje i pečenje su jednostavni postupci i, eto proizvoda za svetsko tržište sa znakom "Tere", koja je svetski priznata i jedinstvena. Ovo bi se ubrzalo geometrijskom progresijom, izgradnjom muzeja "Tera", osnivanjem umetničkog koledža sa našim imenom, pošto smo već postali nastavna baza za studente likovne umetnosti. Proširili bi nastavnu bazu i na druge fakultete u čitavoj Evropi. Eto Kikindi brenda, o kakvom mnogi u svetu sanjaju. Sve imamo u rukama, a nikako da krenemo u realizaciju i postanemo poznati, i, zašto ne reći, bogati.

Dokle se stiglo sa izgradnjom muzeja "Tera" i kakav je njegov koncept?

Pre 13 godina načinjen je prvi projekat budućeg muzeja, uz umetnički atelje na "pogonu dva". U međuvremenu, došlo je do rata i ništa nije urađeno.Pre dve godine načinjen je nov projekat koji sjajno izgleda, međutim, osim obećanja i uveravanja kako je svima jasno da to treba gradu i Srbiji, u ovoj realizaciji nije se dalje odmaklo. Prema projektu, muzej obuhvata površinu od 2.270 kvadratnih metara, a njegova izgradnja sada bi koštala oko 60 miliona dinara. Tu je i ideja vezana za kikindsku kasarnu. Više puta smo pregledali taj prostor i zaključili da bi nam bila potrebna jedna trećina kasarne. Bivši "manjež" bismo adaptirali u "Terin" muzej. Kako smo planirali, tamo bi bio smešten i koledž "Tera", gde bi studenti živeli i radili. Jedan deo objekata u kasarni bio bi adaptiran za gostujuće profesore, jer je to jeftinija varijanta, a i sarađujemo sa svetskom profesorskom elitom. Na svom spisku imamo broj profesora kakav nema ni jedan fakultet na svetu, a svi bi rado došli, privremeno, u Kikindu.To nije moj optimizam, nego na argumentima zasnovano utemeljenje velike ideje o kojoj svih ovih godina pričam i za koju se borim. Profesori bi obučavali svoje studente za mastere, doktorate... Za tako nešto ne treba puno. Ponavljam, sve nam je na dohvat ruke. Naravno, ne bi odustali od izgradnje pomenutog muzeja na "pogonu dva", koji bi, ako realizujemo ideku "kasarna", postao jedna od najznačajnijih studentskih galerija sa eksponatima u terakoti, jer, kao što sam rekao, studentsku bazu već imamo, a muzejom, galerijom i proizvodnim radionicama još bi je više proširili. "Tera" može mnogo toga da pokrene u gradu.

Zašto u Kikindi nema skulptura u terakoti na javnim mestima? Ima li problema u vezi sa tim i kako ih rešiti?

Verovatno se stariji građani sećaju da smo, završetkom drugog ili trećeg simpozijuma, postavili na gradski trg pet velikih skulptura u terakoti. Nažalost, osim jedne, sve su polupane. A i ta jedina na trgu, često postaje smetlište, "korpa" za otpatke, za prazne pivske ili druge flaše. Plašim se da još uvek nije dovoljno utemeljena svest o značaju ovih dela. Ne smemo da rizikujemo. Po pravilu, umetnik može samo jednom da učestvuje na simpozijumu. Ako mu se skulptura uništi, šteta je nenadoknadiva. Naravno, sanjam o danu kada će na trgu biti moguće postaviti skulpture, uz minimalni rizik, kakav postoji svuda u svetu.

Šta možete da kažete o ovogodišnjem BELEF-u, odnosno o "Teratoriji"'? Koliko je umetnika nastupalo u okviru ovog projekta?

- Prošle godine potpisali smo sa BELEF-om ugovor o višegodišnjoj saradnji. Ideja je veoma dobra. Ove godine više od polovine onih koji su nastupili na, takozvanoj "Teratoriji" u okviru Beogradskog letnjeg festivala, su mladi diplomirani umetnici, dok su deo činili oni na završnim godinama  umetničkih fakulteta: iz Beograda, Novog Sada, Temišvara i Firence. Ovog leta je kroz "Teratoriju" na BELEF-u prošlo oko 120 umetnika. Skulpture nastale na "Teri", izložene su u Knez Mihailovoj ulici i sve izgleda veoma lepo...

Kako to da Kikinda, odnosno "Tera", nisu iznedrile nekog značajnijeg umetnika mlaše generacije, kada je reč o terakoti?

- Ne znam šta bih rekao o tome. Supruga Miroslava i ja smo tokom svog  vremena učinili sve što smo mogli. Spremili smo, besplatno, preko 30 mladih Kikinđana za prijemni ispit na likovnim akademijama. Nažalost, mnogi koji su završili školu, nisu se vratili u Kikindu.Jedan broj se, doduše vratio. Tu su, rade... Generalno, znam odgovor, tako je u svetu. Ako ćeš se pošteno, kao pravi umetnik, baviti umetnošću, onda nema pravljenja ustupaka, takozvanom, srednjem građanskom ukusu. Ako je umetnik beskompromisan, onda shvata da neće prodati nijedan svoj rad, a od nečeg mora da se živi. Nastao je ogroman raskorak između onog što kritika i istoričari umetnosti označe kao značajno, kao svetski trend, i ukusa publike, konzumenata, potencijalnih kupaca. Većina umetnika ne izdrži. Poklekne, i prikloni se ukusu većine. Stvaraju, da bi prodavali. A kada jednom uđu u to, ne mogu van. Onda nisu svoji, i nemaju nivo "Tere". Doduše, nedavno se pojavio jedan mlad umetnik sa "Tere", koji je imao dve samostalne izložbe. Zove se Igor Smiljanić i završio je Fakultet likovnih umetnosti na Cetinju. Od njega puno očekujemo.

Da li bi nešto trebalo idejno menjati u simpozijumu? Kako bi trebalo da izgleda u budućnosti?

- Da je bilo potrebe, već bi nešto menjali za sve ove godine. Naravno, neke stvari se menjaju. Hteli, ne hteli, "Tera" mora da prati neki svetski trend. One skulpture od pre 20 i više godina, razlikuju se od današnjih. Umetnici sami reaguju na svetska zbivanja i gibanja, prate promene, te se sve na godišnjim simpozijuma tokom jula najbolje vidi. To su promene koje idu, same od sebe. Ne vidim da bi nešto generalno trebalo da se menja, jer je "Tera" veoma dobro utemeljena.