Grb Kikinde

Reportaže

Beležimo za Vas...

Kikinda se po ludaji, a Srbija po Đokoviću poznaje

Datum: 30.08.2010.

 Čitavih 15 sati vožnje trebalo je sedamnaestočlanoj delegaciji Kikinde da stigne do odredišta - u Žilinu, grad na severozapadu Slovačke, sa kojim je pre nešto više od 10 godina uspostavljena saradnja i potpisana Povelja o bratimljenju. Razlog što se putovanje odužilo barem tri sata više nego što je uobičajeno za put od oko 750 kilometara bio je nesporazum oko plaćanja putarine za „Autoprevozov“ minibus. Tridesetak kilometara nakon što smo prešli granicu između Mađarske i Slovačke, zaustavila nas je policija i posle dvosatnog ubeđivanja i preganjanja, zahvaljujući domaćinima u Žilini sa kojim smo stupili u vezu putem mobilnog telefona, rešili smo problem.

Na kraju se sve srećno završilo i oko 23 časa u sredu, 18. avgusta, stigosmo u ovaj grad na severozapadu Slovačke, čiji nas je gradonačelnik Ivan Harman pozvao da učestvujemo na međunarodnoj  kulturno-turističkoj manifestaciji „Dani evropske kulture“. Osim Kikinđana, na ovom festivalu kulture, tradicije i gastronomije nastupili su i predstavnici osam gradova Slovačke, Češke, Poljske i Nemačke, sa kojim je Žilina uspostavila partnerske odnose.

Ovaj grad u Slovačkoj, sa skoro 90.000 stanovnika, nalazi se u kotlini okruženoj padinama planinskog venca Tatre, na obali tri reke, od kojih je Vah najduža u Slovačkoj. Slikovito i maštovito predstavljeno, oblast se nekad, pre oko 60 miliona godina, nalazila negde na obali Panonskog mora. Plitko more je iščezlo pre oko 200.000 godina, a priroda nam je umesto vode podarila Panonsku niziju, čiji deo, eto, ptipada i ovoj nama prijateljskoj zemlji.

 Žilina je, inače, sedište jedne od osam regija koje čine ovu državu, nastalu nakon prijateljskog razdruživanja sa Češkom. NJeni prvi stanovnici bili su Nemci-rudari, koji su u blizini kopali so. Solna se, inače, nekada zvalo mesto blizu Žiline i kombinacijom reči nastalo je njeno današnje ime. Prvi pisani podaci o ovom trgovištu potiču iz 1208. godine. Postepeno su ga naseljavali zapadni Sloveni, kasnije Slovaci. Prelazilo je u ruke raznih velikaša i dinastija, bilo više puta uništavano požarima i desetkovano pošastima poput kuge i drugih boleština.

Žilina je sve izdržala i danas je treći po veličini grad u Slovačkoj. To je prirodno središte i raskrsnica puteva na severozapadu Slovačke, udaljeno oko 80 kilometara od Poljske i Češke, odnosno oko 300 od Ukrajine.

„Dani evropske kulrure“ odvijali su se na prelepom „Marijanskom trgu“, placu površine 100 sa 100 metara, kojim dominira trobrodna katedrala, Crkva Svete Trojice. Prvobitna gotska, danas nosi arhitektonska obeležja renesansne sakralne građevine. U sadašnjem obliku je od 1697. kada je izgrađen glavni oltar, mada je svetinja na ovom mestu podignuta još u 13. veku. Zvono na posebno izgrađenom zvoniku teško je 2.330 kilograma.

U blizini katedrale je barokna statua Prečiste Device Marije, podignuta 1738. godine. Na ovom najvažnijem gradskom trgu nalaze se i dva bunara iz kojih su se meštani nekada snabdevali vodom. Sada su zaštićeni kovanim gvožđem i predstavljaju turističku atrakciju. U većem se nalazi voda na dubini od oko 12 metara, dok je u drugom, manjem, voda na oko 10 metara. Sve građevine na ovom prelepom placu bile su nekada povezane mrežom tunela.

 Nešto niže, prema obroncima Tatri i stadionu Fudbalskog kluba „Žilina“ čiji igrači su pre dve godine eliminisali u kvalifikacijama za Ligu šampiona našeg prvaka „Partizana“, nalazi se  katedrala Svetog Pavla, uz koju je nekad bio i manastir, koji su podigli jezuiti nakon dolaska oko 1654. godine. Izgradnja ove jednobrodna katedrale u baroknom stilu sa dva tornja, završena je 1754. godine.

U blizini crkve je sadašnje Gradsko pozorište, podignuto između 1941. i 1944. godine. Prvobitno je tu bila Gradska kuća i crkvena škola. Ova takođe monumentalna građevina izgrađena je u italijanskom neoklasicističkom stilu. Glavna pozorišna sala nije velika, ali je prelepa.

Nešto niže od zgrade pozorišta, stepenicama iz nekoliko pravaca, stiže se do Trga Andreja Hlinke. Zovu ga i Štefanekov trg, a tu se nakada nalazilo korito reke Vah, koje je davno isušeno kako bi bilo pretvoreno u obradivo zemljište. U 17. veku tu su bile pivara i gradska mesara. Kasnije je podignut trg u koji se ulivalo osam ulica, a najvažnija je Narodna ulica, koja danas nosi ovo ime i pandan je našoj Knez Mihailovoj u Beogradu, odnosno Dunavskoj u Novom Sadu. Na trgu prema kojem puca pogled i divna panorama iz pravca crkve Svetog Pavla, podignuta je statua Andreju Hlinki (1864-1938.), ocu slovačke nacije.

U blizini je i spomenik braći Ćirila i Metodija, koji su i među zapadnim Slovenima širili pismenost.

Pozvao ih je u ove krajeve moravski knez Rastislav 862. godine, kako bi omogućili propovedanje hrišćanstva na slovenskom jeziku. Međutim, na ovom prostoru već su delovali franački sveštenici regensburške i pasavske biskupije. Bojeći se njihovog političkog uticaja, Rastislav je u moćnoj Vizantiji potražio oslonac protiv cara Ludviga Nemačkog, od čijeg se uticaja posle velikih ratova otrgao. Želeo je da širi samostalnu moravsku crkvu sa domaćim klerom i vlastitim liturgijskim jezikom.

Bilo kako bilo, solunska braća su imala uspeha u Moravskoj, međutim nakon Ćirilove smrti u Rimu, a kasnije i Metodijeve, kao i promena na prestolu u Moravskoj, nastaje progon njihovih učenika i zabrana služenja liturgije na slovenskom jeziku. U čast toga što su tamošnje Slovene pre više od 1.000 godina učili pismenama i hrišćanstvu, podignut im je, eto, spomenik.

 Naravno, to su samo neke od istorijskih znamenitosti ovog dinamičnog i u privrednom usponu slovačkog grada. Ima i univerzitet, u čijem sastavu je čak devet fakulteta.

Centar je slovačke auto industrije, gde je kompanija „KIA“ našla svoje mesto i zaposlila 3.000 radnika, dok ih isto toliko radi i u tamošnjim firmama koje podržavaju ovaj automobilski gigant.

Razvijena je i tekstilna, drvna, hemijska, industrija cementa i papira. Naravno, mnogi rade u tamošnjim pivarama koje proizvode pivo odličnog kvaliteta, dok su mahom sve u vlasništvu kompanije iz Južnoafričke Republike.

U Žilini i oklini postoje odlični uslovi za zimske sportove, paraglajding... Imaju i hokejaški klub. U ovom gradu prvi je u Slovačkoj izgrađen zatvoreni bazen olimpijskih dimenzija.

Atraktivan je i privlačan za mlade, koji dolaze i pune ga. Prosečna plata je od 500 do 700 evra, ali su i cene u skladu sa primanjima. Stopa nezaposlenosti je ispod pet procenata.

Eto, gradonačelnik grada u usponu Žiline, Ivan Hartman, pozvao je i Kikinđane da se predstave kulturnom i turističkom ponudom. Naravno da smo prihvatili poziv i zastupali Kikindu.

U umetničkom delu programa na prostranoj bini na „Marijanskom trgu“ ispred Crkve Svete Trojice, među mnogobrojnim učesnicima bile su i naše devojke, članice Ženske pevačke grupe „Melizmi“, koja neguje izvorne srpske pesme. Članice „Melizma“, uglavnom profesorskog i učiteljskog esnafa, potpomognute umetničkim rukovodiocem „Gusala“ Igorom Popovim, izvele su splet starih pesama iz čitave Srbije, što je publika veoma dobro prihvatila.

Nakon njih na binu se popeo pop trio „Drvo truo“, koji čine dvojica mladića iz Kikinde sa akustičnim gitarama i jedan sa violinom. Izveli su samo njima karakteristične obrade svetskih i domaćih pop i rok hitova, i dobili buran aplauz. Veče pre nastupa napunili su jedan kafić u centru, gde su muzicirali dva-tri sata.

Pored mnogobrojnih štandova na „Marijanskom trgu“, jedan je bio i rezervisan za nas. Opremile su ga direktorice Turističke organizacije opštine i restorana „Radnički dom“, Marijana Iličin i Jasmina Milankov.

 Besplatno smo delili manje suvenire, slano i slatko pecivo, prospekte i flajere. U jednom trenutku štandu prilazi mlada kosooka žena sa detetom od oko tri-četiri godine. Kaže da je iz Koreje. Proba kolač u obliku ludaje, a mi joj kažemo da smo iz Srbije. Sleže ramenima, nikad čula. Kažemo joj: „Novak Đoković, tenis, Srbija!“ Tek se tada lupila po čelu i nasmejala, prepoznavši po ovom sportisti njegovu, odnosno našu državu.

Delegaciju iz Kikinde, na čelu sa zamenikom i pomoćnicom predsednika Opštine mr Milošem Latinovićem i Gordanom Bulatović, primio je gradonačelnik Ivan Hartman, koji je nakon prijema obišao kikindski štand i probao domaće specijalitete.

Ne samo on, nego i mnogi njegovi sunarodnici, ali i stranci, došli su do našeg štanda i raspitivali se o Kikindi. Jedan mladi Slovak reče da Srbiju voli zbog Kosova i FK „Partizan“. Za koga li je samo navijao pre dve godine u ovo vreme?!

Slovaci su veseo i jednostavan narod. Veoma su ljubazni i predusretljivi. Gotovo sve razumemo što pričaju. Ne znam zašto mladi iz Srbije, odnosno Kikinde i Žiline komuniciraju na engleskom, kada se slovenska braća odlično razumeju na svom maternjem jeziku. Možda smo mi, odrasli, staromodni, ili ne znamo dobro engleski.

Iz Žiline smo krenuli u subotu, 21.avgusta pre podne. Putovanje je opet trajalo 15 sati, s tim što smo tri časa proveli u prelepoj Bratislavi na obali Dunava, koji tamo nije širi od Tise kod Novog Bečeja. Slikali smo se pored zgrade Vlade Republike Slovačke. Reprezentativno zdanje je nevelikih dimenzija, ali pleni lepotom i jednostavnošću. Neki hipici su se zabavljali u parku, tik pored zgrade izvršne vlasti Slovačke, a na drugoj strani masa sveta tiskala se u skejt parku.

Na graničnom prelazu Reske sa mađarske strane čekali smo oko sat vremena da uđemo na Horgošu u Srbiju. Prekraćujući vreme, šetali smo. Na zgradi WC-a vidimo napis: „Upotreba 150 FT, 1 evro, ili 60 dinara. Plaćanje unapred!“ Vičemo: „Pao evro na 60 dinara“! Potom smo ušli u Srbiju, a Kikinda nas je nakon još sat vremena vožnje dočekala usnula i u zavesu od topline i zapare uvijena.

 

Pregledajte sve tekstove iz rubrike