На регионалном путу 112 Кикинда-Чока, на осмом километру од Мокрина према Црној Бари, након оштре кривине улево, лењо се извио мост, или ћуприја Девет грла како још зову овај циглама и бетоном грађени прелаз преко речице, боље речено, поточића – Златице. Златица, или „Аранга“, некада је био моћан водни ток. Заједно са Галадском, чинила је отоку Мориша, који се у Тису улива код Сегедина. Низводно, Златица се с Тисом грли код Мола и Аде.

Од половине марта мост је затворен за саобраћај. Реконструише га  шабачко предузеће „Интеркоп“, које је од Јавног предузећа „Путеви Србије“ добило 30 милиона динара. Ћуприја ће од 5,10 бити проширена на 7,8 метара. Горњи слој овог грациозног моста скинут је до лукова, девет грла, постављених један до другог. Посао би требало да буде окончан до половине јуна. Биће то лепши и већи мост, безбеднији за возаче и пешаке. Мокринчани и други мештани околних села користе за прелаз преко Аранге „стари мост“, који се налази 100 метара низводно од чувене ћуприје, у песми опеване и у књижевним делима помињане.

Девет грла је некада много значајнији био. Тада је и река коју кроти много већа и тутњала кроз свих девет грла, односно лукова.

Када су Турци почетком 18. века заувек напустили Банат, другој империји, Аустријској царевини, припала је ова област. Убрзо су дошли инжењери да каналима немирне и ћудљиве водне токове Баната кроте.

Нема поузданих историјских података када је мост преко Златице подигнут, међутим највероватније је то било почетком 19. века. Ни тада се Златица није предавала, упркос уставама и одводним каналима. Знала је у пролеће, од силних снегова да набрекне, хучи, ваља и звижди кроз свих девет лукова, као каква моћна фрула или гајде опточене плаветном хладноћом снегова са Карпата.

Том прастаром трасом водио је друм који је спајао Банат са средњом Европом. У време грађења моста успостављена је поштанска комуникација која је повезивала Темишвар, Сегедин и Пешту. Поред друма налазиле су се, такозване, штације, за одмор коња и путника и где је преузимана пошта. Ту, у близини моста, постојала је скела на Тиси између Новог Кнежевца и Српског Крстура, код „жуте куће“, како би се из Баната у Бачку прешло, а потом даље, на северозапад. Највероватније су „ћесарски“ градитељи подигли ћуприју Девет грла што, уз повећу дозу маште, личи на мост преко Дрине код Вишеграда, описан у чувеном Андрићевом роману „На Дрини ћуприја“.

Управо због тога, неко је лансирао причу да је Девет грла подигао лично Мехмед паша Соколовић, када је, пратећи турског султана Сулејмана Величанственог, са око 150.000 војника кренуо почетком маја 1529. године на Беч. Силна турска ордија стигла је под зидине Виене 21. септембра те године и можда је управо на месту где се Девет грла налази или у близини, прешла реку Златицу. Турци, међутим, нису имали времена да граде мостове. На коњима, камилама или пешке хитали су ка царском граду, који их је мамио богатством и златом.

Жељан даљег продора на запад, Сулејман Величанствени је био на престолу Отоманске империје баш у њеном зениту.

Опколили су Беч и безуспешно га бомбардовали. Зидине града издржале су топовску ђулад, јер је тешка турска артиљерија са најтежим топовима остала заглављена негде у блату тог кишовитог и хладног лета, пре него што је и стигла до царског града Хабзбурговаца. Није Турцима потпуно успело да кроз тунел допру до зидина града и поставе барут, како би срушили зид, што је био један од видова тактике вођења тадашњих ратова. Додуше, изазвали су експлозију и начинили пролаз на градском бедему, али недовољно широк за продор и беху у крвавом нападу одбијени. Беч је бранило и 17.000 плаћеника, махом из Шпаније, бахатих и надмених лансканета, који су учинили јуриш из града и унели немир међу Турцима. Велике кише и хладно време ослабили су морал турске војске. Почетком октобра пао је и велики снег и 14. октобра су се Турци повукли, што је објављено звонима на катедрали Светог Стефана, највећој у Виени.

Беч и Бечлије тада су се спасили Османлија, али су били на великом испиту и 1683. године. Војска везира Кара Мустафе паше бројала је чак 300.000 војника и прошла је можда, као и претходна, овим крајевима. Али ни Кара Мустафа није имао времена да гради мостове. Царска Виена одбранила се и од ове напасти, захваљујући добром утврђењу и одличној команди вође одбране града, грофа Ернста фон Штархемберга. У прави час пристигла је и помоћ у виду 70.000 војника које је послао краљ Пољске, Јан Трећи Собијески. Узврпољиле су се и забринуле тада све европске краљевске и царске династије, плашећи се Алахових ратника са истока и њиховог полумесеца.

Срећом по њих, зла коб наставила је да прати Турке, који су ускоро изгубили и битку код Сенте, вођену 1697. године. Ускоро је, две године касније, склопљен Карловачки мир и Османлије су недуго потом препустиле Војводину и Банат другој војној сили и стигосмо поново на почетак приче о Девет грла.

Мокрин јер био само једна од многобројних „штација“ на царском друму према средњој и западној Европи. Вероватно су путници- намерници пили мокринско вино и прелазили потом мост Девет грла, док су точкови кочија клопарали луковима испод којих је текла Златица.

Кажу за Златицу да је добила име по златном грумењу и песку које је вода наносила. Могуће је свашта, али је златно грумење, ако га је и било, одавно отекло у Тису и Дунав, а речица се једва пробија кроз трску и шаш.

Мора да је то некада моћна водурина била, где су се ноћу о летњим месецима, како приповедају стари маштари, сакупљале виле и купале се док им је кроз косу пролазио златни песак из реке.

Кажу да је један младић набасао једне ноћи о пуном јулском месецу на вилинско коло на овој води код моста Девет грла. Ко зна шта се тамо десило. Младићево тело нашли су убрзо, заглављено на једном од грла. У једној шаци држао је прамен светле косе, а међу прстима друге светлуцао је златни песак.

По свој прилици, то је само прича произашла из маште докоњака. Као, уосталом, дрекавци и санћаме, водени духови и друге немани из воде и око воде, којим су мајке плашиле немирну дечурлију.

Ускоро је Златица била зауздана. Моћне парне машине црпиле су воду из околних канала и пребацивале је у реку, или обрнуто. Временом ниво подземних вода је снижен, те је лети атар Мокрина и околних села готово сув и пре подсећа на степу. Ни трага од великих вода и мочвара, каквим је цео Банат био избраздан, па су се за превоз користиле шајке, а много мање кочије. Пумпа на пару радила је од 1891. до 1970. а онда су котлови стали. Стигла је електрика и њеним доласком нестао је део тог бајковитог и тајанственог света, који живи још само у сећањима најстаријих и у машти писаца и осталих ветрогоња и сањара.