Читавих 15 сати вожње требало је седамнаесточланој делегацији Кикинде да стигне до одредишта - у Жилину, град на северозападу Словачке, са којим је пре нешто више од 10 година успостављена сарадња и потписана Повеља о братимљењу. Разлог што се путовање одужило барем три сата више него што је уобичајено за пут од око 750 километара био је неспоразум око плаћања путарине за „Аутопревозов“ минибус. Тридесетак километара након што смо прешли границу између Мађарске и Словачке, зауставила нас је полиција и после двосатног убеђивања и прегањања, захваљујући домаћинима у Жилини са којим смо ступили у везу путем мобилног телефона, решили смо проблем.

На крају се све срећно завршило и око 23 часа у среду, 18. августа, стигосмо у овај град на северозападу Словачке, чији нас је градоначелник Иван Харман позвао да учествујемо на међународној  културно-туристичкој манифестацији „Дани европске културе“. Осим Кикинђана, на овом фестивалу културе, традиције и гастрономије наступили су и представници осам градова Словачке, Чешке, Пољске и Немачке, са којим је Жилина успоставила партнерске односе.

Овај град у Словачкој, са скоро 90.000 становника, налази се у котлини окруженој падинама планинског венца Татре, на обали три реке, од којих је Вах најдужа у Словачкој. Сликовито и маштовито представљено, област се некад, пре око 60 милиона година, налазила негде на обали Панонског мора. Плитко море је ишчезло пре око 200.000 година, а природа нам је уместо воде подарила Панонску низију, чији део, ето, птипада и овој нама пријатељској земљи.

Жилина је, иначе, седиште једне од осам регија које чине ову државу, насталу након пријатељског раздруживања са Чешком. Њени први становници били су Немци-рудари, који су у близини копали со. Солна се, иначе, некада звало место близу Жилине и комбинацијом речи настало је њено данашње име. Први писани подаци о овом трговишту потичу из 1208. године. Постепено су га насељавали западни Словени, касније Словаци. Прелазило је у руке разних великаша и династија, било више пута уништавано пожарима и десетковано пошастима попут куге и других болештина.

Жилина је све издржала и данас је трећи по величини град у Словачкој. То је природно средиште и раскрсница путева на северозападу Словачке, удаљено око 80 километара од Пољске и Чешке, односно око 300 од Украјине.

„Дани европске кулруре“ одвијали су се на прелепом „Маријанском тргу“, плацу површине 100 са 100 метара, којим доминира тробродна катедрала, Црква Свете Тројице. Првобитна готска, данас носи архитектонска обележја ренесансне сакралне грађевине. У садашњем облику је од 1697. када је изграђен главни олтар, мада је светиња на овом месту подигнута још у 13. веку. Звоно на посебно изграђеном звонику тешко је 2.330 килограма.

У близини катедрале је барокна статуа Пречисте Девице Марије, подигнута 1738. године. На овом најважнијем градском тргу налазе се и два бунара из којих су се мештани некада снабдевали водом. Сада су заштићени кованим гвожђем и представљају туристичку атракцију. У већем се налази вода на дубини од око 12 метара, док је у другом, мањем, вода на око 10 метара. Све грађевине на овом прелепом плацу биле су некада повезане мрежом тунела.

Нешто ниже, према обронцима Татри и стадиону Фудбалског клуба „Жилина“ чији играчи су пре две године елиминисали у квалификацијама за Лигу шампиона нашег првака „Партизана“, налази се  катедрала Светог Павла, уз коју је некад био и манастир, који су подигли језуити након доласка око 1654. године. Изградња ове једнобродна катедрале у барокном стилу са два торња, завршена је 1754. године.

У близини цркве је садашње Градско позориште, подигнуто између 1941. и 1944. године. Првобитно је ту била Градска кућа и црквена школа. Ова такође монументална грађевина изграђена је у италијанском неокласицистичком стилу. Главна позоришна сала није велика, али је прелепа.

Нешто ниже од зграде позоришта, степеницама из неколико праваца, стиже се до Трга Андреја Хлинке. Зову га и Штефанеков трг, а ту се накада налазило корито реке Вах, које је давно исушено како би било претворено у обрадиво земљиште. У 17. веку ту су биле пивара и градска месара. Касније је подигнут трг у који се уливало осам улица, а најважнија је Народна улица, која данас носи ово име и пандан је нашој Кнез Михаиловој у Београду, односно Дунавској у Новом Саду. На тргу према којем пуца поглед и дивна панорама из правца цркве Светог Павла, подигнута је статуа Андреју Хлинки (1864-1938.), оцу словачке нације.

У близини је и споменик браћи Ћирила и Методија, који су и међу западним Словенима ширили писменост.

Позвао их је у ове крајеве моравски кнез Растислав 862. године, како би омогућили проповедање хришћанства на словенском језику. Међутим, на овом простору већ су деловали франачки свештеници регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у моћној Византији потражио ослонац против цара Лудвига Немачког, од чијег се утицаја после великих ратова отргао. Желео је да шири самосталну моравску цркву са домаћим клером и властитим литургијским језиком.

Било како било, солунска браћа су имала успеха у Моравској, међутим након Ћирилове смрти у Риму, а касније и Методијеве, као и промена на престолу у Моравској, настаје прогон њихових ученика и забрана служења литургије на словенском језику. У част тога што су тамошње Словене пре више од 1.000 година учили писменама и хришћанству, подигнут им је, ето, споменик.

Наравно, то су само неке од историјских знаменитости овог динамичног и у привредном успону словачког града. Има и универзитет, у чијем саставу је чак девет факултета.

Центар је словачке ауто индустрије, где је компанија „КИА“ нашла своје место и запослила 3.000 радника, док их исто толико ради и у тамошњим фирмама које подржавају овај аутомобилски гигант.

Развијена је и текстилна, дрвна, хемијска, индустрија цемента и папира. Наравно, многи раде у тамошњим пиварама које производе пиво одличног квалитета, док су махом све у власништву компаније из Јужноафричке Републике.

У Жилини и оклини постоје одлични услови за зимске спортове, параглајдинг... Имају и хокејашки клуб. У овом граду први је у Словачкој изграђен затворени базен олимпијских димензија.

Атрактиван је и привлачан за младе, који долазе и пуне га. Просечна плата је од 500 до 700 евра, али су и цене у складу са примањима. Стопа незапослености је испод пет процената.

Ето, градоначелник града у успону Жилине, Иван Хартман, позвао је и Кикинђане да се представе културном и туристичком понудом. Наравно да смо прихватили позив и заступали Кикинду.

У уметничком делу програма на пространој бини на „Маријанском тргу“ испред Цркве Свете Тројице, међу многобројним учесницима биле су и наше девојке, чланице Женске певачке групе „Мелизми“, која негује изворне српске песме. Чланице „Мелизма“, углавном професорског и учитељског еснафа, потпомогнуте уметничким руководиоцем „Гусала“ Игором Поповим, извеле су сплет старих песама из читаве Србије, што је публика веома добро прихватила.

Након њих на бину се попео поп трио „Дрво труо“, који чине двојица младића из Кикинде са акустичним гитарама и један са виолином. Извели су само њима карактеристичне обраде светских и домаћих поп и рок хитова, и добили буран аплауз. Вече пре наступа напунили су један кафић у центру, где су музицирали два-три сата.

Поред многобројних штандова на „Маријанском тргу“, један је био и резервисан за нас. Опремиле су га директорице Туристичке организације општине и ресторана „Раднички дом“, Маријана Иличин и Јасмина Миланков.

Бесплатно смо делили мање сувенире, слано и слатко пециво, проспекте и флајере. У једном тренутку штанду прилази млада косоока жена са дететом од око три-четири године. Каже да је из Кореје. Проба колач у облику лудаје, а ми јој кажемо да смо из Србије. Слеже раменима, никад чула. Кажемо јој: „Новак Ђоковић, тенис, Србија!“ Тек се тада лупила по челу и насмејала, препознавши по овом спортисти његову, односно нашу државу.

Делегацију из Кикинде, на челу са замеником и помоћницом председника Општине мр Милошем Латиновићем и Горданом Булатовић, примио је градоначелник Иван Хартман, који је након пријема обишао кикиндски штанд и пробао домаће специјалитете.

Не само он, него и многи његови сународници, али и странци, дошли су до нашег штанда и распитивали се о Кикинди. Један млади Словак рече да Србију воли због Косова и ФК „Партизан“. За кога ли је само навијао пре две године у ово време?!

Словаци су весео и једноставан народ. Веома су љубазни и предусретљиви. Готово све разумемо што причају. Не знам зашто млади из Србије, односно Кикинде и Жилине комуницирају на енглеском, када се словенска браћа одлично разумеју на свом матерњем језику. Можда смо ми, одрасли, старомодни, или не знамо добро енглески.

Из Жилине смо кренули у суботу, 21.августа пре подне. Путовање је опет трајало 15 сати, с тим што смо три часа провели у прелепој Братислави на обали Дунава, који тамо није шири од Тисе код Новог Бечеја. Сликали смо се поред зграде Владе Републике Словачке. Репрезентативно здање је невеликих димензија, али плени лепотом и једноставношћу. Неки хипици су се забављали у парку, тик поред зграде извршне власти Словачке, а на другој страни маса света тискала се у скејт парку.

На граничном прелазу Реске са мађарске стране чекали смо око сат времена да уђемо на Хоргошу у Србију. Прекраћујући време, шетали смо. На згради WC-а видимо напис: „Употреба 150 FT, 1 евро, или 60 динара. Плаћање унапред!“ Вичемо: „Пао евро на 60 динара“! Потом смо ушли у Србију, а Кикинда нас је након још сат времена вожње дочекала уснула и у завесу од топлине и запаре увијена.