Најважнија ствар коју је учинила нова гарнитура на власти мислим да је истанчан слух према грађанима и њиховим иницијативама и то треба да буде и даље тренд. Ми смо ту док грађани кикиндске општине буду мислили да можемо помоћи, онда када се другачије определе оставићемо простор, али много чистији од онога који смо затекли, другима... – поручује заменик председника општине Милош Латиновић.

Након вишемесечних упорних покушаја да се власт у Кикинди прекомпонује, на локалној политичкој сцени прилике су се стабилизовале. Како се то одразило на вас ?

Очито је предизборна самоувереност и ароганција неке политичке актере у нашем граду довела у проблем, јер је њихово високо страначко позиционирање остало без оправдања и покрића на локалу, па су захваљујући новој већини на републичком нивоу, покушали да сопствене грешке и нерад пребаце на људе у Кикинди.

То је једноставан рецепт, али није делотворан. Све нас бирају житељи општине Кикинда и ти људи врло добро знају карактеристике и вредности локалних политичара. Њих не фасцинира, чак мислим да их разочарава, наша позиција у Београду. Небитно им је да ли ми познајемо или смо блиски са неким од политицких лидера, њима је јасно да се политика једног града кроји у њему. То је био став Општинског одбора Социјалистичке партије Србије у Кикинди, и овакво опредељење подржано је од виших партијских органа у Новом Саду и Београду.

Социјалистичка партија Србије у Кикинди остварила је врло добар изборни резултат, али је одмах, ако смем да тако кажем, кажњена нелојалношћу коалиционих партнера. Та недоследност могла нас је коштати политичких позиција које смо остварили захваљујући подршци али и доследности у спровођењу политичких принципа наше странке. Промена власти подразумевала је сарадњу са оним који су нас већ једном изиграли. Школу смо скупо платили, па није ред да и понављамо разред. На то смо упозорили иницијаторе, али смо ипак дали сагласност за промену. После тога су се догодиле одређени процеси (претње, пријаве, политичка трговина) који никоме нису донели корист, а Кикинду су избацили у врх листе негативних политичких догађаја. То је беспотребно, јер Кикинда, мада није град, није ни паланка. Ако неко мисли супротно, само зато сто се усрећио у Београду и тамо пије кафу са шефом и планира промену власти онда силно греши. Лично се нисам пуно узбуђивао, јер су моји ставови били подржани од Извршног одбора СПСа у Кикинди и од органа у Покрајини и Републици.

У садашњем политичком односу снага, може ли Кикинда да рачуна на подједнаку финансијску помоћ државе и покрајинске администрације ? Можда и неку конретну инвестицију ?

Верујем да може, али искуство говори да је републички динар стизао редовно, али никада више од онога сто је предвиђено. У одређеној мери то је и логично јер је више корисника. Војводини би ми требало да будемо важни, јер смо општина која је у кризи, а објективно има потенцијал поготово у контексту европских перспектива Србије, које видим да ни нова власт у републици, без обзира на тешкоће, не доводи у питање.

Нисмо поред најважнијих саобраћајних комуникација, па извесно не можемо да рачунамо на иоле значајнијег инвеститора. На чему онда градити стратегију? Да ли је то можда туризам?

На услуге свакако. Време великих система је иза нас. Фабрике које данас отварају не подразумевају велики број радника, него аутоматизацију, стручни кадар и специјализацију... Туризам такође тражи стручност, способност ангажнам, али отвара простор и за појединца који нема задовољавајућу стручну спрему или се мозе преквалификацијом прилагодити захтевима привредне гране.
С друге стране ту су, бар када је реч о Кикинди, улагања минимална, јер имамо све за долазак школских екскурзија, кампове за младе, спортске садржаје... Већ наредне године у Кикинди ће бити неколико значајних манифестација. Бићемо, како сам обавештен, домаћини кадетског и јуниорског првенства Балкана у стоном тенису, а чекамо одговоре за још неколико такмичења. Наравно, не сме се на томе остати, јер све напредује, а гости су све захтевнији.

Колико смо у овом тренутку далеко од музеја “Тера”, и могућности да простор некадашње касарне коначно почне да се користи у културне и економске сврхе ?

Мислим да никада нисмо били ближе реализацији те идеје. Слободан Којић, идејни творац Симпозијума Терра, један је од најзаслужнијих за иницијативу да се уђе у посед и купи простор касарне. Његова енергија је невероватна, као и посвећеност послу и граду у којем живи и то је за респект. Настојање и жеља да реши питање музеја, а да при томе сачува и један архитектонски споменик – Мањеж, довела нас је у ситуацију да сада располажемо атрактивним простором који је могуће оспособити за разне намене....но, администрација тражи своје, па ће тај простор постепено добијати контуре, али оно што је мени као некоме ко је задужен за културу важно је да ће Музеј Терра бити први који ће отворити врата простора коју је до недавно био терра инкогнита.

Може ли да се након скоро двадесет година таворења никад до краја довршена зграда за ТВ студио у центру Кикинде адаптира у мултифункционални простор, и након дуго времена поново добијемо боскоп ?

То је дефинитивна ствар и у буџету Дирекције за изградњу града за наредну годину опредељена су средства тако да ће зграда која је својевремено грађена и предвиђена за телевизијски студио добити другу намену. Искрено верујем да је то добро опредељење, јер ћемо коначно добити простор у којем ће моћи да се одржавају концерти, предавања, специфичне представе, али и да приказујемо филмове.

Морам рећи да веома уважавам, не само зато што је број потписа респектабилан, него и због тога сто су грађанске иницијативе драгоцене, жељу да се у Кикинди поново гледају филмови на великом платну.

То је једно од мојих неостварених обећања. Нисам сигуран да биоскоп у Кикинди може да ради рентабилно у континуитету, али је наш задатак да створимо услове да се филм може емитовати. Због тога верујем да је мултифункционална сала право решење. Оно што је добро, то је чињеница да је иницијатива грађана и наша позитивна реакција у правцу истог циља већ привукла одређене људе и институције који желе да се укључе, помогну или пронађу свој интерес.

Ваша оцена рада локалних медија. Хоће ли и како, идуће године поново моћи да рачунају на финансијску потпору локалне самоуправе ?

Медији су слика друштва. У сиромашном друштву, у девастираној средини каква је Србија, па тако и наш град, и медији су на просјачком штапу и потпуно уништени. У Србији се никада није водило рачуна о медијима, осим да се они ставе под јарам контроле.
И то је учињено, на најригиднији начин, без обзира која је особа или партија била на власти. Последње што је направљено је био удар на локалне медије, рестриктивним третманом фреквенције, и централизованом проценом колико који град треба да има медија, уместо да су појачавани критеријуми за квалитетан рад, па ко их испуни и исплати му се да ради, нека емитује програм.

Приватизација медија је још више унесрећила медије, тако да сада имамо једну општу какофонију, поготово на националном нивоу. У локалу је право чудо да имамо оволико медија, те с обзиром на економско стање у општини добро је да уопште раде. Из такве визуре јасно је да је рад медија ограничен финансијама, па је логично што је програм сиромашан, а кадровска стуктура неадекватна, мада имамо одличне факултете на којима се школују новинари. Због свега тога тешко ми је да дам оцену рада кикиндских медија, јер су радили колико могу и колико знају.

На самом смо крају 2012. године. Ваша оцена године на измаку ? Како на привредном и економском плану видите идуће године кикиндску општину ?

Претходна гарнитура власти определила се да одржи систем рада у кризном периоду и то је успела. Нисам тим задовољан, али напросто није се могло другачије, јер је било толико новца и простора. Опредељење је било да се одржи све што смо затекли, и плаћа све што функционише, без обзира да ли је то законска обавеза, општинско опредељење или воља грађана. и тако је било. Могли смо се одрећи помоћи спортским колективима, делу културе, социјали, удружењима, месним заједницама, могли смо градити зграде, хале, поплочавати улице али шта ће нам када у њима нема ко да станује, да игра фудбал, вози бицикл...

Данас је садашњост важнија и од прошлости и од будућности. И то је, на жалост, европски тренд. Нигде толико беде нисам видео колико у Европи, али ни толико сјаја. Тај контраст квари слику наше цивилизације. Тако је и код нас. Верујем ипак да је “одржавање ватре” завршено и да смо сада обавезни да направимо корак напред. Интенција је на запошљавању. То је императив. Наговештаја има, па стога верујем да, ако убрзамо сопствене активности врло брзо нешто можемо урадити. Неће то бити епохална решења, али бољитак мора да се осети већ средином наредне године.