Grb Kikinde

Репортаже

Бележимо за Вас...

У Иђошу се вино и на кантар пило

Датум: 16.02.2010.

 Када су се иђошки момци, добровољци ("добруџани" и "солуњани") као и они што су царском вољом "наруковали" (мобилисани), вратили кући после Великог рата (Првог светског рата), чинило се да ће све  лакше и боље бити. Стадоше се Иђошани поново умножавати и нове куће правити. И запарложени виногради беху окопани, од неупотребе зарђалим мотикама, које брзо углача и уцакли успунтана и необуздана ледина. Засађени беху нови чокотови.

Готово свако домаћинство, у времену између два рата, имало је вино. Али мало је у ког домаћина ново вино стизало старо. Све би било попијено током године. Кад потроше своју робу Иђошани, правац у Наково код Шваба, где је малиганског провијанта увек претицало. Чак су и из Вршца стизала нова, пуна бурад, да загасе жеђ ратом испошћених младића.  

Хроничари нису забележили када се у овим крајевима почела гајити винова лоза. Први прави засад, што данас плантажом зову, имали су Јанош Тинаи и супруга му Вилхелмина фон Јесенски, Пољакиња из грофовске породице на северозападу Пољске, што је из Помераније северни ветрови у Банат доковитлаше.

Од аустријског цара Јосифа Другог, купио је Јанош Тинаи феуд 1796. године. Имање, односно спахилук, захватао је и Иђош, наравно, све са Иђошанима. Мислио је овај племић разним пословима да се бави, али  пропаде му најпре лиферовање коња за руску војску. Садио је дуван, који су Сајанци брали, низали и сушили. И то оде доврага, па реши да засади винограде. Подигао је, кажу хроничари, комплекс од 270 "ланаца" а Иђошани су се чудом чудили како може то`лко да га буде.

 То је трајало колико је трајало, и било како је било, а онда је из Америке стигла  вигоградска пошаст, звана филоксера. Мушица чија ларва уништава корен чокота, похара све винограде. И спахијске, и паорске. Није тачно забележено када се појавила, али је, како пише историчар Драгоје-Рајо Кујовић, катастрофалне последице изазвала 1867. и 1870. године. Сви виногради беху уништени, а очајни домаћини морали су суве чокотове вадити.

И опет Јово-наново. Сврдло и ашов у руке, па нову лозу у плодну иђошку земљу, набреклу од леса и муља што су некада Тиса и Златица ваљале. И стигоше сорте отпорне на ову болест. Народ их је звао: "отело", "сосорош", "петровско", "илинско", "воловско око", "новак", "воја", "французер"... Виногради беху отпорни на филоксеру, али не и на друге заразне болести.

Први је шприц-канту и плави камен донео у село и употребио иђошки свештеник Максим-Макса Јакшић, рођени брат песника и сликара Ђуре Јакшића. У мају 1861. рукоположен је за ђакона и постао свештеник у Иђошу. Убрзо је стекао поверење мештана и добар глас се о њему  ширио. Хроничари су забележили да је око 1870. године употребио плави камен, "плаветно", како су га Иђошани назвали. Његови парохијани у почетку са зазором гледаху у новотарију, али су убрзо увидели да виноград попа Максе не оболева и најбоље рађа. У Иђошу се Максим Јакшић и упокојио, господње 1898. године. Гроб и споменик су му и дан-данас, на иђошком гробљу.

Толико о историји, да се ми вратимо неозбиљнијем и за вино приличнијем дивану. Мокринчани су пили "на сат", а Иђошани - "на кантар", односно "на кило". Невероватно, али истинито! Ко има новаца, а пије му се (коме се пије, увек се за то нађу паре), пре него што уђе у подрум, стане ва вагу, па му измере и затефтере тежину. Уђе у подрум. Пије. И када му је доста, поново стане на кантар. Плати разлику у тежини, након изласка из подрума. Некима су "ударали црту", па им наплате касније, уз камату, наравно.

 А неки Бакан, како га зваху, намагарчио подрумаре. Пре него што је, након боравка у подруму, поново стао на вагу, добро се "олакшао". Кантар је показао да је "калирао" односно да је лакши изашао него што је ушао у подрум, па су морали да му доплате разлику у тежини после подрумског третмана.

Има још једна. Био неки Пера, подрумски бележник, што је црте на таблу кредом муштеријама-дужницима уписивао. Како је био ниског раста, табла беше ниже постављена. А винопије, како које поред табле са рецкама прођу, кобајаги се занесу, те раменом очешу и избришу црте. После сироти Пера не може дуг да наплати, па дође до пичвајза.

Некада било, сад се помињало! Сређом, у Иђошу има оних којим је стало до винограда и доброг вина. Готово сви иђошки виноградари учлањени су у Удружење винара и виноградара "Шасла", основано 2001. године. "Шасла" је, иначе, врста винове лозе пореклом из Мале Азије. Најпре је стигла у Француску, а одатле се раширила по Европи и доспела и на иђошко виногорје.

Како вели секретар удружења Миленко Шогоров, удружење броји нешто преко 50 чланова, а на рудинама око Иђоша има око 20 хектара винограда. Некада, 60-их година прошлога века, лозе је било на преко 60 хектара. Ипак, у последње време има младих људи који се враћају виноградима, те Шогоров са задовољством и поносом вели како су у последње две године млади калемови на засађени на нова два и по хектара.

 Иђошани воле класичне, аутохтоне сорте, попут "шасле", црвене и беле "машарке", поменутог "французера", "муската", али све је више засада "шардонеа", "каберне совињона", "франковке", италијанског и рајнског "ризлинга", "совињона блан"...

Иђошки виноградари и винари на добром су путу да своје удружење, а и село прославе и поставе на, како бисмо рекли, винску карту Србије. Томе много доприноси манифестација "Дани лозе, грожђа и вина" коју су већ 10 пута организовали, а чији је врхннац 14. фебруара, на Светог Трифуна. Тако је било и у недељу. Виногради су освештани, почело је симболично орезивање, оцењена су најбоља вина. Међутим, да би иђошки винари постали чувени и још више пронели славу села, морају  да повећају производњу са садашњих 25.000 до 30.000, на барем 70.000 литара годишње. И да не попију све до Ђурђевдана. Да не би, наопако било, ишли у Мокрин, или у дућан.

     

 

Прегледајте све текстове из рубрике