Grb Kikinde

Сервиси

Пронађите тражену страницу

Секретаријат за заштиту животне средине

Активности и саопштења Секретаријата за заштиту животне средине

Заштићене животињске врсте на територији града Кикинда


Сова утина (Asio otus)

У Србији је сова утина строго заштићена врста у складу са Законом о заштити природе („Службени гласник РС“, бр. 36/2009, 88/2010, 91/2010 и 14/2016) и Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („ Сл. гласник РС“, бр.5/2010 и 47/2011). Сове утине настањују отворене терене, ивице шума, паркове, дрвореде у насељу. У Србији се гнезди око 11.000 парова, од чега у Војводини 3.500. Северне популације сове утине се делимично селе због недостатка хране, док се у умереном појасу скупљају у зимска јата, а место на коме се јато скупља током година се не мења. Зимска јата се често налазе у насељеним местима, и то нарочито у центру града или селу, углавном у четинарима. Број јединки у њима се креће од неколико до више стотина птица. Највеће зимско јато је забележено у Кикинди где је број сова достизао 734 јединки 2009. године. Бројност сова утина у зимовалишту у Кикинди је промењив и зависи од више фактора. Процењује се да у Војводини постоји око 450 зимовалишта утина на којима борави до 30.000 јединки. Највеће зимовалиште сова на свету у градској средини налази се у центру Кикинде и то већ дуже од две деценије.

Центар Кикинде, као највеће зимовалиште сова на свету, заштићен је посебном одлуком СО Кикинда. На седници одржаној дана 28.12.2012. године донета је Одлука о мерама за заштиту зимовалишта сова утине (Сл. Лист општине Кикинда 39/2012, 7/2014 и 12/17). Под зимовалиштима сова утина подразумевају се стабла на којима зимују утине у центру Кикинде, у периоду од 1.септембра до 15. априла. Овом Одлуком забрањује се оштећивање или уништавање гнезда и легла сове утине, као и подручја њиховог размножавања, орезивање и сеча стабала на којима је регистровано зимовалиште, инсталирање светлосних уређаја на удаљености мањој од 5м од стабала на којима је регистровано зимовалиште и постављање позорнице за јавне догађаје, као и организација јавних скупова на удаљености мањој од 20м од стабала на којима је регистровано зимовалиште утине. Од 2012. године у Кикинди се новембра месеца традиционално обележава манифестација под називом Совембар ( Новембар- месец сова).

Велика дропља (лат. Otis tarda)

slika

Специјални резерват природе „Пашњаци велике дропље“ представља једино станиште угрожене врсте птице велике дропље ( лат. Otis tarda) у нашој земљи и једно од ретких станишта исте у Европи и свету. Велика дропља се налази на светској црвеној листи (IUCN: Red List) угрожених врста, високо котирана као рањива. У нашој земљи представља строго заштићену врсту на основу Правилника о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („ Сл. гласник РС“, бр.5/2010 и 47/2011). У циљу очувања последњег уточишта велике дропље у нашој земљи, као и њених највреднијих станишта, 1997. године проглашено је заштићено природно добро од изузетног значаја („Службени гласник РС”, 37/97), односно заштићено подручје I (прве) категорије и то као Специјални резерват природе „Пашњаци велике дропљеˮ.

Резерват се налази у равници северног Баната, на алувијалној равни реке Златице, између новокнежевачке и крстурско-сиришке лесне терасе. Својом површином захвата територије града Кикинда и општине Чока. Такође, подручје резервата одликује јединствен сплет очуваних степских, слатинских, ливадских и мочварних екосистема. Од заштићених биљних врста на пустарама велике дропље јављају се и неки типични степски елементи, као што су Садлеров различак-Centaurea sadleriana, који је значајан и као врста од међународног интереса за очување биодиверзитета. Специфичност степске вегетације овог региона представља бедринац-Trinia ramossisima - врста са црвене листе флоре Србије и једна од ређих врста у флори Војводине. У угрожену и ретку флору спадају и лепљиви пупавац-Silene viscosa, проха- Beckmannia eruciformis, девесиље-Peucedanum officinale, Шварценбергова боквица- Plantago schwarzenbergiana и позни зумбул- Scilla autumnails. Осим велике дропље, ове просторе настањује ретка и угрожена фауна отворених станишта чији су најважнији представници вилин коњиц-Ophiogomphus cecilia, жаба чешњарка- Pelobates fuscus, ћурликовац- Burchinus oedicnemus, ритска сова-Asio flammeus, модроврана–Corracias garullus, орао крсташ- Aquila heliaca и текуница-Spermophillus citellus. Све врсте су строго заштићене Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („ Сл. гласник РС“, бр.5/2010 и 47/2011).

Орао крсташ (лат. Aquila heliaca)

slika

Орао крсташ, или царски или краљевски (лат. Aquila heliaca), је импозантна грабљивица која је некада насељавала широке пределе Евроазије, а данас је, пре свега због губитка станишта, међу угроженим врстама.

Порекло назива орао крсташ је везано за место где су ове птице некада свијале гнезда. Наиме, ови орлови су се често гнездили на столетним храстовима - записима који су на себи имали крст и које је наш народ чувао као светињу. Због заштитне моћи, своје снаге и лепоте, српски народ је изабрао управо орла крсташа, као симбол на свом грбу, односно двоглавог орла, што указује на дугу традицију веровања у његову заштитну моћ.

Крсташ је дужине до 83 цм и распона крила до 205 цм.Орао крсташ гради велика гнезда од грања на врховима дрвећа, а ретко се догађа да гнездо направи и на електричним стубовима. Током марта и априла женка снесе два до три јајета из којих се након четрдесетак дана излегу птићи. Младе птице напуштају гнездо после 60-77 дана. По пару просечно преживљава 1,5 младунаца, али овај просек веома варира у зависности од доступности хране.

Млади остају са родитељима током целог лета, а затим их родитељи терају са своје територије. Полну зрелост птица достиже са 5-6 година старости. Крсташ се углавном храни ситним сисарима попут текунице, ређе малим птицама, и гмизавцима. Зими се често храни и лешином. Орао крсташ је због губитка станишта данас најугроженија врста птица у Србији.

До пре двадесет година српско небо красило је око десет парова орлова крсташа, а данас је тај број спао на један пар - Бору и Ержику који се гнезде у СРП „Пашњаци велике дропље“. Пар је у последње две године изродио три младунчента – пре две године родили су се Душко и Лилика, а прошле године на свет је дошла и Нада, која је име добила у нади да ће орао крсташ ипак преживети у Србији.